Je li sve u redu? [Dnevnički zapis od 24.11.2021]

Jeste li se ikad vozili u kamionu?

Ja jesam i mogu vam reći da je iznenađujuće udobno i ugodno.

Imate svoj frižider pun finih stvari i napitaka, sjedalo je pet puta udobnije od masažne fotelje u trgovačkom centru i imate divan pregled na sve što se događa daleko ispred vas.

OK, možda nije tako u svim kamionima, ali je bilo u onom kojim sam prije 30-tak godina krenula za Njemačku.

Bila sam tad klinka, viši razredi osnovne škole. Njemački sam učila u školi i doma gledajući Pro7 i slične kanale preko satelita, no nisam baš govorila. Vozač, moj suputnik, je bio Nijemac, obiteljski prijatelj koji nije govorio hrvatski. On i njegova obitelj pozvali su me da provedem dva tjedna praznika kod njih, taman onoliko vremena koliko je njemu bilo između dvije vožnje.

Kamion je bio zaista divan. Sve do jedne sitnice. Imao je mali ventilator koji je bio uperen direktno u mene. Problem je bio u tome što je mene taj ventilator smetao. Puhao mi je u lice i nije mi to nikako pasalo. Sve što sam tad trebala je reći suputniku vozaču da me ventilator smeta i zamoliti ga da ga isključi.

Nisam to napravila. 17 sati sam smišljala kako to reći na njemačkom. Nisam uspjela složiti dobru rečenicu u glavi. 17 sati. Vozač suputnik je bio jako drag i stvarno se trudio da mi putovanje bude ugodno. Pitao me jesam li gladna, jesam li žedna, trebamo li stati, sviđa li mi se glazba, je li preglasno... no ni jednom nije pitao smeta li me ventilator. A ja se nisam usudila progovoriti više od Ja ili Nein. 17 sati.

Bilo me sram i strah da pogriješim. Da kažem nešto krivo.

U dva tjedna koliko sam bila tamo na praznicima sam progovorila. Nitko nije znao hrvatski i u nekom trenutku sam valjda pukla i počela pričati. Promjena koja se dogodila u ta dva tjedna je bila nevjerojatna. Od nekoga tko 17 sati slaže jednu rečenicu (i ne složi je) do nekoga tko priča kao da tamo živi barem par godina. Izlilo se iz mene svo znanje koje sam do tad skupljala.

Gledajući sad unatrag naravno da je i meni jasno da je bilo glupo šutjeti. Mogla sam pokazati rukama, grimasom, bilo kako. Mogla sam reći krivo. Ništa se strašno ne bi dogodilo. Mogla sam svašta, ali nisam. Zapela sam u svom iracionalnom strahu i nisam se uspjela iščupati sama iz toga.

Bi li pomoglo da me suputnik pitao je li sve u redu? Nisam sigurna. Možda bi, možda ne bi.

U poslu sam se isto nagledala 17-satnih ventilatora, što svojih, što tuđih. Suradnika koji šute i trpe i boje se reći da nešto nije kako treba. Gledano izvana, većinom su ti strahovi iracionalni. Najčešće se ništa strašno ne bi dogodilo da kažu, no ipak ne mogu. U situacijama kad bi se dogodilo nešto strašno, to nešto strašno će se dogoditi i ovako i onako.

Možemo se ljudima s takvim blokadama smijati i rugati im se, a možemo ih pokušati i razumjeti. Iracionalni strahovi su upravo to - iracionalni. Možemo pokušati pomoći. Možemo pitati je li sve u redu. Neće uvijek pomoći, ali nekad možda baš to pitanje bude poticaj da se riješe nepotrebnih kočnica i počnu raditi kao da to rade već godinama.

Nego, je li sve u redu?

Želite čitati friške zapise prije svih ostalih? Šaljemo ih srijedom ujutro.

Pretplatite se i primajte friške zapise i druge novosti direktno u svoj mailbox.

Go2human Hub je brand Ljudomata.

U Hubu spajamo virtualne asistente i tvrtke i pomažemo im izgraditi dobar i pouzdan poslovni odnos.

LJUDOMAT, obrt za usluge, vl. Sanja Veletanlić Adresa: Mosećka 50, 21000 Split, Hrvatska OIB: 96547419905 | Email: info@go2human.com IBAN HR0924020061140358347 | Banka: Erste & Steiermärkische Bank d.d.

Politika privatnosti